Платформе за подизање појавиле су се са потребом за вертикалним превозом, све док је људска цивилизација. Оригинална платформа за подизање користила је основне методе снаге као што су радна снага, снага животиња и хидраулична снага за подизање тежине. Пре индустријске револуције, ове методе напајања широко су се користиле уређајима за подизање.
У старој Грчкој, Архимед је развио побољшани уређај за подизање којим се управљају конопима и ременицама, који су употребљавали витла и полуге за намотавање уже за подизање око тетиве.
80. године нове ере, гладијатори и дивље животиње су однели оригиналну платформу за подизање до висине арене у римском Колосеуму. Средњовековни записи укључују безброј људи који су подигли уређај за дизање и шаре испоручивали изоловане локације. Најпознатија од њих је платформа за подизање у манастиру Светог Барама у Грчкој. Манастир се налази на врху планине, око 61 метар изнад земље. Дизалица користи кошаре или теретне мреже за превоз људи и робе горе и доље.
1203. постављена је платформа за подизање манастира на француској обали помоћу огромног газишта, напајаног магарцем, а терет се подизао конопцем око огромног стуба.
У 18. веку свет је ушао у прву индустријску револуцију. Као погоднија и ефикаснија снага, механичка сила је почела да се широко користи у подизним платформама. У том периоду, брзи развој платформе за подизање имао је важну улогу у будућем развоју платформе за подизање.
